Novo veče u Udajpuru
Kad bi se smrklo, komšijski vrtovi opet bi oživeli raštrkanom svetlošću, nalik svetlucavim iskrama dijamanata. Sedela sam u bašti restorana, na vrhu hotela, i posmatrala odraz zvezda na jesenjem nebu. I ove večeri u svakoj niši paljene su svetiljke. I opet je moj Udajpur zasvetleo onim poznatim sjajem, kojim sam svetlela i ja.
Susedni hoteli behu okićeni novogodišnjim lampicama. Sve je treptalo, titralo i presijavalo se obojenom svetlošću, a ogromni, narandžasti mesec izdigao se na blago potamnelom nebu nad zidinama tvrđave.
Jesenja noć nastavila je mirno da se spušta na Udajpur, a zatamnjeno nebo se, još uvek pomalo zlatno i rumeno, ogledalo na površini vode. Ovde, u južnom delu Radžastana, kraj zidina nekadašnjeg carstva, sunce kao da je zalazilo kasnije. Tromo i lenjo, povlačilo se sa horizonta i još dugo, pošto bi pao mrak, svetlucalo srebrnim prahom, iza koga se, na mirnoj površini jezera, ogledao nevidljivi grad.
Kada je mesec odskočio i propeo se poput mlađanog pastuva, ulice behu kao srebrom zalivene. Tornjevi hinduističkih hramova i vitki minareti uzdizali su se ka nebu, presijavajući se na mesečini, a obrisi tvrđave bacali su ustalasanu senku na površinu jezera.
— Kako je divna ova dugo željena noć! — pomislih. Kako je svaki detalj očaravajući! Kako me sve ovo ponovo čini srećnom!
Stigla sam posle dugog puta i još dužih čekanja i presedanja po aerodromima, ispunjena blaženom lepotom i obasjana unutrašnjom svetlošću.
Poslednja noć i ispraćaj na stanicu
Novo jutro budilo se s molitvama, s tragovima što su ih ostavila stoleća. Jezera su čuvala ispovesti, koje su generacije žitelja, poput praha, razasule po njima; samo je moje srce, satkano od sandalovine i arome finih indijskih začina, ispunjavalo vazduh, a ja sam udisala sva ta isparenja, zajedno s uspomenama koje su lebdele u sobi 304, nad vodama jezera Pičola. Moje suze od tirkiznog praha lagano su se slivale niz lice; pravo, odsečnom putanjom, ka srcu.
Zora je sve više doticala radžastansko praskozorje i kupole, koje su se neustrašivo uzdizale ka oblacima, presijavajući se kroz prve zrake sunca nijansama korala, lapisa i smaragda. Ja sam ih tako videla. U mojim očima te boje titrale su kao zapisi svetlosti, koje ću poneti kao uspomenu na ovaj grad.
Dok sam brisala te svoje obojene suze, kroz koje su se presijavale još i boje jutra i svanuća, začula sam kucanje na vratima. Otvorila sam ih, znajući da je to neko od zaposlenih u hotelu. Ispred mene se pojavio menadžer; nasmejan, u uniformi i snežnobeloj ispeglanoj košulji, začešljane i nauljene kose, obraćajući mi se ljubazno i milo, zanemarujući rane jutarnje sate, kada bi, uz goste hotela, najčešće i osoblje trebalo da spi.
— Dobro jutro, madam. Izvinite što vam možda smetam — govorio je sramežljivo, tužno me posmatrajući kako brišem suze — znate, došao sam da vas ispratim i da vam ponesem prtljag. Molim vas, dozvolite da ja uzmem i ponesem vaše kofere — rekao je vrlo ljubazno, a pogledom je tražio dozvolu da ga pustim u sobu.
Izgubila se maharani
Na grad se spustilo veče. Kako se mesec peo, tako ga je zaklanjalo nekoliko zalutalih oblaka, nalik velu preko sedefastog lica usnule dvorske dame. Posmatrala sam šta se dešava s tim prozračnim šifonom mesečeve svetlosti, koji se naizmenično gubio i pojavljivao. Kao da je neko odozgo taj veo bacao i dočekivao na površini jezera, u kome se ogledalo čitavo nebo.
Hodala sam brzo. Opčinjena noćnim nebom, pogled sam sve više usmeravala uvis, zatim usporavala, zamišljena, u nekoj svojoj galaksiji, kao da sam istraživala sazvežđa koja su se iscrtavala na samo mojoj mapi i u mojim mislima.
Kraljevska palata, glavno uporište nekada velikog i moćnog carstva Mevar, koje je izgradio maharadža Udai Sing, bacala je senku na jezero kraj koga su lunjali zaljubljeni parovi, dok im je povetarac sušio znoj sa čela i hladio vrelu kožu, koju su, povremeno, tek da ih niko ne vidi, dodirivali.
Nebom je sijao pun mesec i vrtove kojima je prolazio bojio sjajnim srebrom i dubokim senkama. Tračak mesečine obasjao je i put ispred mene, a sa jezera su dopirali odblesci doksata, što su se igrali sa svetlošću iza plavog, zelenog i crvenog stakla.
Bajka. Gledam u neverici. Upijam sjaj svake zvezde; dopuštam im da ispune svaki delić moga bića. Crni somot, po kome su treperile, ljubila sam pogledom, dok mi se duša punila lepotom njihovog titraja i jednog sasvim neobičnog trenutka. Nije ovo prvi put da u svom životu vidim nebo osuto zvezdama koje se ogledaju na površini vode, ali mi je prvi put da svim čulima osetim tu beskrajnu lepotu večeri, koja mi se uvlačila u nozdrve, dok udišem sladunjavi i vlažni miris polena.
