Monika Maširević

Tragom Monikinog putopisa

Putopis je, mnogo više nego bilo koje književno delo, medijum kroz koji vam se otkriva duša i ideje pisca. Upravo zahvaljujući putopisu, nečiji doživljaj ljudi, predela, kulture s kojom se susreće, postaje i vaš doživljaj. Rečju — kroz oči putopisca sagledavamo prostranstva o kojima maštamo.

Isidora Sekulić je u svojim Pismima iz Norveške zabeležila: Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji božjoj, koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje.

I upravo taj nomadski nerv počinje da titra u knjizi Monike Maširević, kada se na samom početku susretnemo s rečenicom: Čovek je biće koje je od rođenja do smrti putnik

I avantura počinje…

Bez ulepšavanja, autorka nas uvodi u svoju priču; te tako, čitalac prati unutrašnje lomove žene koja svojoj porodici, prvenstveno suprugu, mora da saopšti svoju odluku da odlazi na hodočašće i da je neće biti neko vreme. U tim momentima iskrenih opisa može se pronaći svaka žena koja zna šta su njene dužnosti, nametnute joj kako društvenim normama, tako i požrtvovanošću — svojstvenoj svakoj ženi. No ipak, želja za ponovnim susretom s Indijom, kako je autorka puna ljubavi naziva Mojom Indijom, za poniranjem u sopstvenu dušu ne bi li se rešile nedoumice koje, slutimo, tište autorku, bile su smernice za koje društvene norme nisu bile prepreka. Nastavljajući svoju priču, Monika Maširević nas, nenametljivo, provodi svojim putopisom i kroz filozofska pitanja o poimanju sreće, susretu drevnog i modernog, o metafizičkom doživljaju vremena (kada se baterija mobilnog telefona isprazni), inkarnaciji, o reciprocitetu uloženog napora i ostvarenog blaženstva, ali i iskonskoj povezanosti majke s detetom.

Poseban kvalitet ovog putopisa jeste jezik kojim piše Monika Maširević. On je slikovit, moglo bi se reći čak — sočan (ali u najlepšem smislu reči) i svež (čak i u momentima kada autorku ophrvaju teške misli ili kada joj se prašina neravnih indijskih drumova uvlači u svaku poru). Upravo takav stil pisanja čini da se čitalac sa svakom pročitanom rečenicom, pasusom ili poglavljem nalazi na mestu dešavanja radnje. Međutim, ono što ovom putopisu daje neprikosnovenu čar jesu opisi ljudi koje autorka sreće tokom svog putovanja, opisi njihovih naravi i tragova koje ostavljaju na njenoj duši.

Česta rečenica — Shvatam da za sreću ne treba mnogo! — provlači se zavodljivim štivom kao mantra. Ne propušta autorka priliku da ovu svoju spoznaju ilustruje decom, koja uz veseli smeh i žamor trče za krpenom loptom kao da je najbolja, napravljena od kože, a oku Evropljanina ne promiče činjenica da način na koji žive zadovoljava jedva osnovne ljudske potrebe. Međutim, nije samo činjenica da bogatstvo nije ekvivalent sreće ono što podstiče autorku da provlači pomenutu rečenicu kroz svoj putopis. Predeli kroz koje prolazi na svom hodočašću, energija koju oni poseduju, česte meditacije i poniranje u najskrivenije tajne sopstvene duše i oslobađanje od balasta uz prevazilaženje sopstvenih granica čine da se autorka oseća spokojno i srećno, što nesebično deli sa čitaocima.

 Lakoća kojom piše Monika Maširević primetna je i u iskrenom i duhovitom osvrtu na XXI vek i sve što on sobom nosi. Nove tekovine dočarane su slikom ozarenih raftingaša koji fotografišu selfije na svetoj Gangi, a zatim ih smenjuje nova grupa mladih s pametnim telefonima i štapovima za iste, štapovima koji omogućavaju upravo to selfiranje i sve to u svetom gradu Rišikešu. Tu nam autorka skreće pažnju da se zamislimo šta su postale svetinje novog milenijuma…

Šta je sada prava Indija — ona koja govori o izviranju svete reke Gange iz okeana mudrosti, ili sva ova dečurlija koja hrli na Gangu da bi se slikala?

Upravo tim suptilnim osvrtom na sve ono što mi, vremešniji, smatramo duhovnim stapanjem sa svetom koji nas okružuje, autorka skreće pažnju na pitanje da li je moguće i u XXI veku ponašati se kako smo naučeni u prethodnom veku. Jer, ne treba zaboraviti — naša počast, ali i pošast, jeste u tome što smo deca s prelaza vekova i milenijuma. A to nikada nije lako!

Upravo ta zapitanost, i donekle nelogičnost trenutka, vidljivi su u autorkinom osvrtu:

… Fotografisali su se mobilnim telefonima do besvesti. Zbunjeno sam posmatrala taj prizor, pitajući se — zar je moguće da se svetom rekom vozi rafting? Ima li tu ikakve duhovne povezanosti? Višak adrenalina i mistične moći svete reke nisu mi išli zajedno.

Nastavljajući sa čitanjem, shvatamo da je ovaj putopis i svojevrsni rečnik, ali i priručnik koji provodi čitaoca kroz svet neobičnih indijskih običaja i verovanja. Tako saznajemo da su sadui sveti ljudi koji su se u jednom momentu života odrekli svetovnog života (ostavljajući svoje najbliže, svoj posao i siguran život) i otišli u šumu ili pećinu da tamo meditiraju, proučavaju svete spise i žive isposničkim životom, u askezi. Pored ovoga, zanimljiv je i osvrt na mitološku priču o reci Gangi i mističnim joginima, sidhijima, koji puštaju svoju dušu da plovi rekom koristeći je kao kanal. No, ono što posebno intrigira jeste činjenica da svetost Gange i samim tim njeno poštovanje ne odgovara poimanju Evropljanina o svetom mestu. Jer, u Gangu se osim hodočasnika i krava, potapa i smeće, nad svim tim se sveti ljudi mole, a žene peru veš. Te dolazimo do zaključka da je pojam svetosti i odavanja joj počasti u glavi i srcu čoveka, a ne u okruženju i našem poimanju kako bi ono trebalo da izgleda.

Opisi higijenskih avantura kroz koje autorka prolazi jesu redovi za čuđenje, uživanje i smejanje. Surovo–istinit i krajnje komičan je prvi susret novosađanke — frau Monike — sa činjenicom i neizbežnošću spavanja u metrou. No saznajemo da je to sasvim normalno većini onih koji iz ko zna kojih razloga koriste mermerni pod metroa u istu svrhu. Zatim slede opisi vožnje vozom u pretrpanim kupeima. I kada mislite da je ovoj vrsti avanturizma kraj, autorka nas iznenadi još nečim, za šta verujem da bi se malo ko od nas odlučio — kupanje u javnom kupatilu na železničkoj stanici. No, frau Monika je i to iskusila i čak ozarena i puna sebe, s crvenim ružom na usnama, u najboljem sariju i u oblaku parfema, osvežena izašla pred svet na stanici i prošetala se peronima.

Dirljiv je opis momenta kada se baterija na mobilnom telefonu isključila, a u ašramu nije bilo struje da bi se ona napunila. Većina nas, danas, ne nosi ručne satove, jer ih ima na mobilnom telefonu. No, šta se dešava kada se susretnemo s užasom činjenice da mobilni ne radi? Autorka nas provodi kroz prvi šok koji opisuje naviranjem pitanja o tome kako stići negde na vreme, kako se buditi i orijentisati… A zatim sledi mir uz spoznaju da se na hodočašću ne žuri, da je njegova svrha proboraviti sa samim sobom, porazmisliti…

Koristila sam svaki trenutak da uživam u „sada” i „ovde”; da se radujem plavom nebu i zraku Sunca što nas greje. Primećivala sam stvari za koje sam zaboravila da postoje: svitanje u svim njegovim bojama, svetlost razdanjivanja, svežinu i postepeno zagrevanje, uz milozvučne prirodne zvukove, maglu i buđenje sveta, osluškivanje ptičjeg žamora i razmahivanja krila sivih čaplji i vrana koje su preletale nebo u potrazi za hranom. Sve te životinje su tu i biće tu dok je sveta, kao i sunčevi zraci, vetar i rosa, samo smo ih mi negde zaobišli, isključili iz svojih života, odrodili se i udaljili od njih kao da su najopasniji predatori. Prestali smo da primećujemo njihovu lepotu i prisutnost jer smo se „ulogovali” u lažni virtuelni svet. Odlučila sam da se ponovo „ulogujem” u zemlju, baru ispred sebe, svež vazduh ispunjen polenom i mirisom rododendrona, koru mango drveta, kreštanje papagaja, kap rose i hladnu bunarsku vodu. Očito mi je bio preko potreban jedan „restart” ovog tipa. Tek sada sam ponovo počela da se osećam kao ljudsko biće. Spoznala sam šta znači biti živo biće kao sastavni deo prirode. Osećala sam da uživo ispisujem lekciju iz biologije, „Život u skladu sa prirodom”.

Na ovom mestu autorka nam otkriva — da ovo nije bilo samo hodočašće u Indiju, već i do sopstvene duše, ali i hodočašće u zagrljaj majke Prirode koju tako zdušno uništavamo i guramo od sebe, nesvesni da ona bez nas može, ali da mi bez nje nećemo moći.

Deo o Džajpuru u Radžastanu donosi nam razdraganu priču o inkarnaciji. I mada je kraći u odnosu na ostale opise u knjizi, ipak pruža fascinantan osećaj lakoće, poznavanje i saživljavanje s mestom u kojem autorka ranije nije bila, a što se sugestivno prenosi na čitaoca. Frau Monika, Maharani, oseća da Džajpur poznaje u dušu. Radžastan je odranije bio u meni; sada sam samo oživela nešto što mi je odvajkada poznato.

Nakon kontemplacija o inkarnaciji, opis penjanja ka hramu posvećenom boginji Gajatri u Puškaru donosi razmišljanje o reciprocitetu uloženog truda i ostvarenog blaženstva nakon toga. Autorka postavlja pitanje da li je upravo ta muka da se dođe do hrama koji je na vrhu, ono što čini da se posle osećamo blaženo.

Zašto uvek moramo načiniti napor ili doživeti muku da bismo osetili duhovno blaženstvo? Zadihani, znojavi, izmoreni i iscrpljeni, ulazimo u hramove, molimo se pred oltarima božanstvima i murtijima, uvek posle trnovitog puta, a izlazimo blaženi, smireni, spokojni, ozareni i ispunjeni. Kakve su to sile koje vam u takvim trenucima ispunjavaju dušu i krepe vas? Trenutak spokoja koji tamo doživimo, sva milina koja nam prođe telom kada tamo boravimo zapravo je trenutna nagrada koju dobijamo za počinjeni napor.

Na ovom mestu mi se nametnula misao o našim manastirima po Fruškoj gori, tom brdašcetu u ravnici Vojvodine. Pa se setih, meni najdražeg, manastira Jazak u koji se dolazi bez ikakve muke, ali je energija koju tamo osetiš predivna. I pomislih — koliko malo cenimo ono što imamo. Posle sopstvene zapitanosti postajete svesni da je čar putopisa Monike Maširević upravo asocijativnost ispisanog. Vodeći dijalog sa sobom, autorka nenametljivo podstiče čitaoca da se i on uključi. Tako čitalac vodi dijalog sa pročitanim, ali i sa samim sobom, zahvaljujući asocijacijama koje mu se javljaju.

Donekle najemotivniji, i ljudski najtopliji i najiskreniji deo putopisa, jeste detaljan opis iznemoglosti na kraju hodočašća, što je autorku sprečilo da savlada put do vodoskoka u čijoj se vodi kupao svetac i da se popne strmim usponom do hrama u Hampiju. Toliko je iskren opisani očaj, borba sa samom sobom i svojim snagama, da čitaoca ostavlja duboko zamišljenog i zapitanog nad činjenicom — da li zaista vredi ići i izlagati svoj život opasnosti, ako postoji biće koje te negde čeka i koje je željno tvoje ljubavi — tvoje dete! Najdirljivija istina ispisana perom jedne žene, jeste činjenica biti majka, jer, kako nam autorka potvrđuje, tada prestaješ biti jedini interesent za dobrobit sopstvenog bića i života.

I opet u trenutku nemoći — ni gore ni dole, kada preovlada panični strah od slabosti — pojavljuju se dobri ljudi, u ovom slučaju tri Indijca koji autorki pomažu da se bezbedno spusti do podnožja uspona, a zatim joj stiže i sms poruka od sina, puna ljubavi i brige za majku.

U delu Staze, lica, predeli Ivo Andrić je napisao:

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Poseban kvalitet putopisa Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji Monike Maširević, jesu opisi ljudi s kojima se tokom svog hodočašća susrela. Promiču tu opisi turista koje sreće samo u prolazu i koji na različite načine pokazuju svoj stav prema mestu na kojem se nalaze — nadobudne jogistkinje, mladi koji se povode za nekadašnjim hipicima, likovi koji obilaze znamenitosti… Realno, Zapadnjaci ne zanimaju autorku posebno, osim dvoje kojima je posvetila više prostora u knjizi. Jedan je Kanađanin koji već više od četrdeset godina živi u Varanasiju i između redova možemo rastumačiti da je ostareli hipik. A druga je Čandra — Austrijanka koja se prepustila askezi i postala pomoćnica u jednom ašramu.

Međutim, način na koji autorka doživljava svoju Indiju i ljude u njoj pun je topline i ljubavi. I mada nije zadovoljna higijenskim uslovima u Indiji, i svesna je da duhovnost, raznorazni unutrašnji balansi, asane, pranajame, produhovljenost i slični pojmovi nisu baš indijska svakodnevica, nijednog momenta ona ne prestaje da oseća snažnu povezanost sa tlom po kom korača i s ljudima koje sreće. U tome je neće obeshrabriti čak ni susret s nametljivom i nevaspitanom decom u Vrindavanu. Opis ovog susreta je vrlo upečatljiv i donekle nam govori o činjenici da nevinosti i lepote ponajmanje ima tamo gde bismo je najviše očekivali, ali i gde bi trebalo da je bude. No, ovde možemo dodati i pomanjkanje duhovnosti koju je, očito, u Vrindavanu zamenio materijalističko–turistički moment, te je teško prići reci Jamuni i pustiti cveće niz nju.

Zvuči neverovatno, ali nismo se mogli osloboditi invazije dečurlije iz čijih očiju je izbijala pakost, zloba i varnice. Nikada dotad takvu decu nisam srela; nigde, a naročito ne u Indiji u kojoj su deca vrlo lepo vaspitana i smerna. S poštovanjem se obraćaju starijima, stidljivo pitaju odakle ste, rukuju se s vama i pristojno kažu svoje ime. Ako im nešto date da pojedu, beskrajno su zahvalna. Ova deca su bila užasna.

Međutim, vožnja rikšom iz Vrindavana u Krišnino rodno mesto Maturu, osim simpatične zaprepašćenosti spisateljice — da se u jednom momentu rikšom vozilo 17 ljudi, pruža i toplu priču o saputnicama: Posmatrala sam sve te ljude krupnih i toplih očiju. Svaka žena je isijavala dobrotu, blaženstvo i spokoj. Niko od putnika nije bio neraspoložen, nervozan, namrgođen. Nikome nije smetalo što nas ima toliko.

Zatim sledi digresija, istovremeno vrlo zanimljiva i inspirativna, i pitajuća i opominjuća: Ne znam zašto, ali baš tada, posmatrajući te krupne oči, prisetila sam se Mahatme Gandija i njegove natčovečanske snage da se isključivo miroljubivim i nenasilnim putem, satjagrahom, izbori za nezavisnost ove predivne zemlje.

Vratimo se opet ljudima koje sreće i koji pokazuju više empatije nego što se to može očekivati u Evropi, odnosno pitanje je da li je Evropa uopšte više i ima. Dakle — nepoznata žena u Puškaru poziva nepoznatu ženu (našu autorku) u svoj dom na čaj! I bez realne mogućnosti sporazumevanja rečima, ova čudna skupina — autorka i prijatni domaćini — sporazumeva se na volšeban način (pogledima, osmesima…), jer — ukoliko postoji želja da se s nekim razumete, to ćete i uraditi. Dakle, kako je još Sent Egziperi pisao — samo se srcem dobro vidi.

Koliko duboko promišlja ljude koji je okružuju i koliko ceni požrtvovanost i ljudsku toplinu, možda najbolje Monika Maširević pokazuje u opisu kontrasta između Pavela, vođe puta, i Petra koji priskače kada je to potrebno, ali je uvek prisutan. Upravo je zbog toga i značajan autorkin opis posete hramu boginje Savitri, do koga se trebalo uspinjati četiri sata.

Petar je bio ispred mene. Ne mnogo, ali je ipak prednjačio. Bio je znatno izdržljiviji, lakše se penjao, bio je i u boljoj fizičkoj kondiciji. Posedovao je jednu divnu ljudsku osobinu — brižnost prema drugima. Svakih dvadesetak metara pređenog puta on bi zastao, okrenuo se, pogledom me potražio i tek kada se uverio da sam tu i da je sve u redu, nastavljao bi dalje. Ako bi primetio da ne mogu da koraknem i da mi treba pomoć, vraćao bi se i pružao mi ruku. Cenila sam njegovu požrtvovanost, to nesebično darivanje drugima. Pavel nije bio takav. On je jurio napred, ne osvrćući se i ne mareći previše za druge. Njemu je bilo bitno da stigne prvi, a drugi, prepušteni sebi, već kako znaju i umeju. Iako je bio vođa puta, nije obraćao mnogo pažnje na potrebe i mogućnosti drugih. Kao iskusan hodočasnik, pomalo odvažno je koračao svojom cestom, bez previše osvrtanja i brige o bližnjima. Svi smo mi na sopstvenom putu, osuđeni da se koprcamo i snalazimo kako ko ume, mislio je. Petar nije tako razmišljao, činio je upravo suprotno. I zbog toga sam bila srećna što sam često bez Pavelovog prisustva išla nekud sa Petrom. Bila sam zaštićena i sigurna da mi se ništa loše neće desiti, da ću u svakom trenutku dobiti podršku mog „grinfadera”.

Posle ovog citata i činjenice da je autorki najbitnija toplina i empatija koju bića šire na one koji ih okružuju, moramo se osvrnuti i na jedan krajnje neobičan susret. Ostavljen je za kraj prikaza knjige upravo zbog svoje topline i onoga na šta nam je autorka na posredan način ukazivala kroz ceo svoj putopis — poštovanje živog bića i prirode. Ne kiteći opis preterivanjima, autorka jednostavno prenosi toplinu kojom je daruje Sunce s jedne strane i jedna obična krava toplih očiju i dubokog pogleda s druge strane. Taj susret je emotivan i gotovo isceljujuć, jer se krava pojavila na gatu i sela pored autorke baš u onom momentu kada je usamljenom ljudskom biću trebalo da ga neko zagrli.

Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji Monike Maširević predstavlja zavodljiv osvrt na jedan trenutak životnog puta. Izuzetan kvalitet teksta predstavlja lakoća kojom je pisan — istančan osećaj za smenjivanje humornih sekvenci s onim otrežnjujućim, na momente surovo–realnim, kojima autorka, ne snebivajući se, opisuje poteškoće s kojima se na svom putu susretala. U teškim momentima autorka je bolno realna prvenstveno prema sebi, a time i čitaoca podstiče da se zagleda dublje u samog sebe i da se zapita. Bez obzira koliko voli Indiju i oseća je kao svoju, autorka se ne libi da ukaže i na ono za šta misli da bi moglo biti bolje. Međutim, sagledan u celini, ovaj putopis je topla priča o čoveku na putu kroz predele, ljude i sopstvenu dušu.

Iskrenost i preciznost kojima zrači knjiga Monike Maširević, Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji, preporučuje je čitaocima različitih književnih ukusa.

Ivana Ignjatov Popović

© 2020 Monika Maširević | Knjiga „Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji” | Atelje „Maširević” Web design & development Tacit