Monika Maširević

Preživljeno i proživljeno hodočašće

Pomeni i opisi putovanja nalaze se već u prvim epovima. Najstarije umetničko delo putopisne književnosti je „Odiseja”. Putopisna književnost je značajna sa literarnog ali i sa kulturnoistorijskog stanovišta. Ona deluje didaktičko–pedagoški time što prenosi geografska znanja, što uči kako se posmatraju predeli i ljudi, često to čini humoristički ili satirički. Pisana u prvom licu ili u obliku pisama putopisna književnost je otvorila put subjektivnom viđenju sveta.

Putovanje nije samo spoljašnje kretanje, ono se reflektuje i na ličnost putnika, često postaje unutrašnje, jer čovek putujući upoznaje i otkriva dotad nepoznate predele sopstvene duše. Putnik nije isti na početku i na kraju putovanja. U zavisnosti od dara, unutrašnje potrebe i intenziteta doživljaja na putovanju, taj putnik ponekad postane putopisac. Ovaj putopis nastao iz Monikine potrebe da sa čitaocem podeli ljubav prema jednoj zemlji, da mu približi tu zemlju, ali i da podstakne i ohrabri čitaoca da preduzme neko svoje putovanje za koje nije imao smelosti. Za uspešnost ove namere neophodan je i spisateljski dar, a Monika ga nesumnjivo ima. Ona je PREŽIVELA HODOČAŠĆE, ali ga je i duboko PROŽIVELA i tako je nastala ova knjiga. Od putnika hodočasnika ona je postala putopisac. Reći ću nekoliko reči o ovom putopisu, mada neki smatraju da u njemu ima elemenata koji ga čine i putopisnim romanom.

Ovo je izrazito subjektivan putopis, čak toliko da mi je u početku zasmetalo preterano prisustvo ega autorke, ne samo što izrazito subjektivno doživljava put i „voljenu zemlju” Indiju, već se previše bavi svojom ličnošću i proživljavanjem svega onoga što joj se na putu dešava. Međutim, upravo to je kvalitet ovog putopisa, ta brutalna iskrenost. Isto tako, Monika ni u jednom trenutku ne veliča svoju ličnost niti pomišlja da sebi da oreol hodočasnice–svetice visoko uzdignute nad zemaljskim stvarima, već priznaje sebi i nama da je pre svega i još uvek čovek sa svojim malim i velikim mukama i životnim problemima. Slika Indije koju daje, iako subjektivna, ipak nije idealizovana, ona je pre svega šarena, puna kolorita, jakih mirisa i ukusa, i pored sve duhovnosti koju Indija pruža, ta slika je veoma čulna. Iako traži Indiju koja nije od ovoga sveta, ipak očima srednjoevropejke  autorka vidi neke itekako materijalne pojave i detalje (kao što su krađa cvetnog aranžmana, duhovnik koji ne pitajući očitava skuplju molitvu, izgled sobe u hotelu, pacove u trpezariji) i ne izostavlja ono što bi moglo da naruši savršenu sliku Indije. Međutim, za nju je Indija savršena upravo takva kakva jeste: heterogena, neobična, prepuna kontrasta, mistična, topla, šarena… Nema previše zemljopisa u ovom putopisu, previše podataka koji bi zamorili današnjeg čitaoca. Ovo nije ni bedeker, vodič za putnike koji planiraju slično putovanje, pa im je potreban savet i preporuka od onih koji imaju veliko iskustvo u poznavanju te čudesne zemlje.

Nema ni previše mitologije niti objašnjavanja religijskih pojmova hinduizma i drugih religija sa kojima se susreće, kao ni uzdizanja neke religije mimo drugih religija. Nema niti neprimetnog a kamoli otvorenog nametanja svojih religioznih pogleda. Možemo reći da je delo otporno na sve one zamerke skeptika, čistunaca, branitelja dogme zvaničnih religija koji u svemu vide jeres i sektu, a ne vide suštinu stvari.  Ako spominje druge religije, to je u komparativnom smislu, traži ono što im je slično, što je univerzalno. Uostalom, ima neku svoju religiju čije će otkrovenje spoznati sve više kako se put bude bližio kraju. Put će imati svoj smisao, svoje razrešenje jer je počeo i završava kao put srca koji je jedini pravi put i jedina prava religija.

Autorka jednostavno beleži ono što vidi na jednom posebnom putovanju koje sa zove hodočašće, ali još više proživljava i promišlja sve ono što se dešava oko nje i u njenoj duši,  i sve to radi iskreno, potpuno se otkrivajući pred čitaocem čime zadobiva njegovo puno poverenje.

Pisana jednostavnim i pitkim jezikom, mestimično izrazito humoristično, ona prilazi, a ne podilazi svom čitaocu. Često ga zasmejava prenaglašavajući situacije koje se tek na kraju puta čine smešnim, ali su se za vreme puta činile nemogućim i teškim. Šali se i na račun svojih saputnika i sapatnika, Čeha, koji se, po rečima autorke, vaistinu i nisu mnogo mučili osim sa engleskim jezikom. Najviše se šali  na svoj račun (ali je i ponosna) na svoju nepraktičnost (crveni kofer sa točkićima) i nepripremljenost za fizičke podvige koje im je pripremio vođa puta. Međutim, prihvata ono što je oduvek znala:  da su sve teškoće koje doživljava i proživljava tu s određenom svrhom i po nekom planu, kao i da  ono što nam osvetljava put nije čelovka (lampica koje se stavlja na čelo i koju, za sve spremni, Česi imaju u svojim rančevima pored štrika za veš) već nam put osvetljava svetlost božanske iskre koju zovemo duša.

Svi smo mi na putovanju, putovanje je metafora za naše postojanje, putovanje je metafora i za knjigu jer je knjiga poziv na putovanje i putovanje samo.

Karlo Fuderer

© 2020 Monika Maširević | Knjiga „Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji” | Atelje „Maširević” Web design & development Tacit