Monika Maširević, „Preživeću”
Nije sve počelo od Pozvanke na cesti Indie, kako započinje pripovedanje Monika Maširević u knjizi Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji. Dugo pripremano putovanje overeno je pozivom; kofer, odavno spreman, čekao je ruku da ga ponese. Moglo se i bez njega, kako se na hodočašće odlazi; bilo bi jednostavnije. Tek nakon šestog odlaska u indijske predele, autorka se odvažila da sve dotad viđeno, upamćeno i proživljeno, pretoči u beskraj rečenica. Ovo hodočašće se moralo dogoditi, kaže nam ispovedno. Hodočašće je dugo putovanje ka određenom mestu, koje ima svoj duboki verski razlog. Dodali bismo, hodočašće je pročišćenje i spoznaja.
Njegovom Kraljevskom Visočanstvu, iliti mužu, saopšteno je jasno i kratko, o jednomesečnom odsustvu i putu u Indiju. Usledio je tajac i tišina, ona praznina koja boli, bez odobravanja, koja će sve vreme na putu pratiti Moniku.
Tada na scenu stupaju novi likovi, oni srodne duše i srodnih pobuda, kao što je Pavel, vođa grupe iz Češke, kao i drugi saputnici, uglavnom stranci.
Samo oni koji su, bar samo jednom, bili u Indiji, neće se čuditi kada čitaju knjigu Monike Maširević; od prvih zapisa, od dogodovština i izlaska iz aerodromske zgrade, sladunjavog mirisa vazduha i spleta bleštavih boja; do sarija, odeće, zakićenosti i šarenila. Put u Rišikeš je onakav kakav se i očekivalo, sa dugim zastojima na putu, karavanima, kravama i kamilama, a vreme nikome nije predstavljalo opterećenje: nekuda se moralo stići? Čemu žurba. Samo su stranci nervozni, nepriviknuti, ali vremenom, s blagim opuštanjem, nikad dovoljnim, putešestvije se nastavlja.
Susretaće se autorka sa hipicima, u Rišikešu, gde ih je najviše, a ona putuje sa Česima, sa njima u veličanstvenom trenutku posmatra zalazak Sunca, osamljuje se, sva nagnuta ka sebi, uranja u svetlost. Posmatra jednog jogija, na obali reke Gang, koji je, možda, mogao mislima da se pusti kroz tok reke, koristeći je kao kanal, kao protok kroz koji odlaze i njegove misli.
Prvu noć probdela je s insektima; strah je neminovan, strepnja i nenaviknutost, ili ne–pristajanje na drugu civilizaciju, suroviju od one stečene u novosadskim uslovima. Privikavanje ide teško, a mogli bismo reći, čitajući knjigu, da se Monika nikad nije dovoljno opustila, nikad privikla na druge uslove, što je i razumljivo, jer je u svemu tražila bar minimum uslova kako bi preživela.
Jutarnji obilazak ašrama u Rišikešu, gde su boravili, davnih godina, i Bitlsi, i gde su komponovali 48 svojih pesama, 1968. godine. Za strance 10 dolara ulaz, za Indijce ni rupija. Ako je Sunce obasja, uveče bi joj bila potrebna nova snaga, kada cela grupa odluči da večera bude u ameba–restoranu; nije lako, ali izbora kao i da nije bilo.
Haridvar ili Kapija prema Hariju, gospodaru Višnu, grad je u kome se očekuje Gangina milost, sveti grad. Na putu do njega, osim nesporazuma sa češkim vodičem, zbog prevoda, autorka će preskočiti ručak, a doručak su majmuni pojeli. Tu je susret sa čovekom iz Hrvatske koji je došao u kratku posetu Indiji, ostavivši ženu i kćerku, i ostao da živi u Varanasiju.
Oni koji poznaju Moniku Maširević teško mogu razumeti njeno pristajanje kada je, ipak, primorana da sa grupom spava na peronu železničke stanice, u hodnicima metroa; i dok svi Česi mirno prihvataju realnost, dobro pripremljeni, sa vrećama za spavanje i ćebadi, naša autorka vuče crveni kofer i — jedino ona zanoveta, jedino je ona u pobuni, a pošla je na hodočašće — ipak nepripremljena. Teško podnosi gužvu, teške mirise, pacove i majmune.
Delhi je pun smoga; ulice su zakrčene rikšama i biciklistima, vozovi prepuni i ponovo autorka ove zanimljive putopisne knjige nikako da uđe u svet Indije, drugog mentaliteta — upada u krizu, očaj, suze — dok voz kreće ka Varanasiju.
Posle dvadesetak godina Monika je došla na obale reke Gange u Varanasiju, posle pobune i negodovanja zbog lošeg smeštaja, jer nije srpski ćutati. U Bagavad Giti piše: Duša se nikada ne rađa niti umire. Nije nastala, ne nastaje i neće nestati. Nerođena je, večna, uvek postojeća i prvobitna. Nije ubijena kada je telo ubijeno. I dalje: Kao što osoba oblači novu odeću, ostavljajući staru, tako i duša prihvata nova materijalna tela napuštajući stara i beskorisna. Varanasi nazivaju i Jurusalimom Indije; u njega se ulazi bos, u njemu se teži spoznaji, u svetom gradu se pronalazi sopstvo. U Varanasiju, u gatu Manikarnika, pokojnici se kremiraju.
Iz tog grada Maširevićeva putuje u Aligarh, smireno, ne buneći se. Ali ne zadugo. Na novom putu nova pobuna, u autu gužva, stvari, prenatrpanost. Dolaze u ašram gde ih je dočekala Tara, žena koja pomaže u ašramu, s kojom razgovaraju i prihvataju običaje koje nalaže boravak u njemu.
Nije bilo previše bitno znati koliko je sati u mestu koje nisam uspela tačno locirati, u državi čije ime nisam znala, na prostoru oko koga je na sve četiri strane sveta bila samo zemlja, gde nije prolazio ni bicikl i gde bi samo ponekad prošla volovska zaprega. Ašram vodi Austrijka koja je svoju zemlju napustila pre šest godina, bez primisli da se iz carstva blaženstva ikada u nju i vrati.
Čandra i izgled sobe, sviranje i pesme, slike su stvarne Indije, svega onoga sa čime se autorka susreće. Naravno, tu je i čitanje i tumačenje delova iz Mahabharate, ali i smešne slike kada je obuzme strah od kobri, koje su veštačke, nalik našim strašilima.
Vrindavan, gde je Krišna proveo detinjstvo, svakako je mesto koje hodočasnici pohode. Meni je bilo važno da imam parfem, crveni ruž i dosta nakita, često će Monika ponavljati, time se odupirući i poistovećujući sa onostranim. Ona želi da zadrži spoljašnji izgled, koji joj uliva snagu na putu. I kada je tako doterana, kada stiče utisak zaštićenosti, dogodi se neminovnost — da sa sve novim papučama zagazi u kanalizaciju. I da se susretne s agresivnom decom i da se odbrani od sirotinje.
U vaišnavskim zajednicama običaj je da se jede na podu. Monika je dama i jela je malom kašikom; drugi su jeli prstima.
Potom su otišli u Maturu, Krišnino rodno mesto. Jedan isposnik joj govori da je u prethodnim životima najverovatnije živela u Biharu, odakle je i on bio. Potom su nastavili put ka Džajpuru, gradu maharadža.
Puškar, Adžmer, nova iskustva, novi ukusi, kao na primer kada poželi da se osladi voćem, a dobije ga osoljeno. Put ka Gajatri i penjanje na vrh, bosa, bilo je pitanje izdržljivosti. Šteta što nije stigla i na Sajam kamila; to je prava atrakcija za strance. Hrani krave bananama, a pre toga je sedela pored jedne, majke, svete životinje. Novi put u Adžmer je novo iskustvo, na putu ka Džajpuru, do Bombaja.
Veče sa Česima: ironično piše da je ona Maharani od Radžastana, a da oni nisu pristojni, jer prvo sebi u tanjir izruče hranu, a njoj ostane minimalno; prvo se oni tuširaju. Njih dvojica očito nisu imali pojma da prostor i vreme dele sa Maharani od Radžastana i da je red ustupiti kupatilo na upotrebu prvo kraljici.
Sa novopridošlom grupom stiže u Bombaj i kao stari znalac, u ulozi vodiča, pokazuje im grad. Više je sita nego gladna, ma gde da se nalazi. Kupa se na železničkoj stanici u tuš–kabini. Uživa u svom kraljevskom visočanstvu dok se fotografiše, uvek doterana.
Monika Maširević najmanje je pisala o hramovima, o istorijatu, o izgledu pojedinih mesta, što je i razumljivo, jer je cela knjiga osmišljena kao put hodočasnika. I neuspeh koji je doživela, već premorena i zasićena, pred stenama i preprekama, prvo prima sa grcanjem, porazom, a onda, što je i sama svrha, priznaje poraz, osmisli ga, nađe mu mesto u sebi i odluči da ide dalje. To priznanje je kruna, saznanje koje retko kada sebi dozvolimo, a ona je smogla snage i vere da stoji pred njim, da ga prihvati u istoj meri u kojoj je prihvatila i radosti, i uspehe, i svoje: Preživeću.