Monika Maširević

Mesto spoznaje i samospoznaje

Možeš ti to, Monika! — rečenica je na koju ćete najčešće nailaziti u putopisu Monike Maširević. Nakon čitanja ovog uzbudljivog i duhovitog štiva, postavlja se pitanje da li je Monika Maširević odabrala upravo Indiju da bi u njoj tražila i dobila važne odgovore, ili je pak Indija odabrala Moniku, zavela je svojom neobičnom, često divljom, sirovom lepotom, mameći je da joj se neprestano vraća? Da se izlaže naporima, prelazi na desetine hiljada kilometara, spava na podu železničke stanice i tušira se u javnim kupatilima, a sve zarad dosezanja unutrašnjeg mira, otkrivanja svojih granica, ali i nadljudskih mogućnosti, snage koju pronalazi prvenstveno u sebi? Da mi nije bilo suđeno da doživim Indiju bez Monike, jasno mi je sada, nakon čitanja, dok sabiram utiske. Međutim, to što sam, upravo zahvaljujući Indiji i putopisu, upoznala jednu novu Moniku, drugačiju od one koju sam sretala na književnim večerima u Gradskoj biblioteci, bilo je za mene pravo otkriće.

Iako u Monikinu iskrenost nikada nisam sumnjala (a to je i razlog uživanja u svakom razgovoru sa njom), fascinirala me je njena sposobnost da se do kraja otvori svojim poštovanim čitaocima, koje oslovljava u maniru starih pripovedača, pravdajući im se ponekad u brizi da ih ne razočara. Bez trunke pritvornosti, lažnog sjaja i retuširanja uspomena, autorka koja na put polazi skockana i našminkana, sa crvenim koferom na točkiće, kao madam, kao supruga uglednog univerzitetskog profesora, sa kilometarskim mirisnim tragom iza sebe, doživljava niz situacija u kojima će njen ego, njeno dostojanstvo, ljupkost i lepi maniri po kojima je poznata diljem Novog Sada, biti stavljeni na ozbiljnu probu.

Indija, koja je čas raskošna i rasipna, kao u Radžastanu i Bombaju, a čas umrljana i muzgava kao stakla na prozorima ameba–restorana (kako autorka duhovito naziva gostionice u kojima sa svojim prijateljima i saputnicima Česima obeduje), ili pak nedostižna kao manastiri na vrhovima teško prohodnih brda, ta Indija koja kao da prati Monikine transformacije, neprestano će je izlagati iskušenjima. I biće mesto Monikine samospoznaje, uranjanja u unutrašnjost bića, kako bi otkrila svoje granice, inhibicije, ali i ogromnu snagu koju nosi. A snage nema bez temeljnog pretresanja pređenog puta, bez neprestanog preispitivanja, bez iskrenosti i hrabrosti da se u najzatvorenijim i najmračnijim ćoškovima podsvesti potraži, pronađe i na videlo iznese breme zvano ego, da se isti taj ego svom snagom tresne o pod, razbije u paramparčad. Zato je Monikina spoljašnja transformacija, ona koja se ogleda u povremenoj promeni garderobe, ali još više u radikalnom odstupanju od životnih navika, komfora i udobnosti, upravo ono što nam signalizira da će tokom boravka u Indiji doći do unutrašnjih gibanja, lomova i promena kod naše hodočasnice, i da, po završetku puta, više ništa neće biti isto. A to je, čini se, i smisao putovanja: da čoveka, ako dragovoljno putuje i svesno bira destinaciju, učini bogatijim za iskustvo kontakta sa drugim i drukčijim. Međutim, Monika odlazi korak dalje: ona hoće da se, posredstvom Indije koju je upila u sebe, sa kojom se saživela i u kojoj je Maharani, dakle, svoja na svome, štaviše — ljupka vladarka prostora koju obožavaju i frenetično pozdravljaju meštani sela i gradova kroz koje prolazi — nadahne svetošću hramova, reka, svetih životinja i ljudi koje sreće. Tako na samom početku putopisa ona beleži: Od svega, najviše sam vapila za osamom, izmeštanjem od svakodnevne vreve, gužve, mase ljudi i pogleda; za tihovanjem, dubokom kontemplacijom i preispitivanjem sebe kao duhovnog bića. Po povratku, kanila sam promeniti svoj život i još odlučnije ga usmeriti prema onome što me najviše ispunjava i čini srećnom i spokojnom.

I zaista, uverava nas Monikin putopis — onaj ko pita, dobija odgovore, a onaj ko traži, u sebi može pronaći svemir. Naročito je važno da tragalac ume da prepozna i protumači znakove koji mu se ukazuju na putu, da sluša svoj unutrašnji glas i da, ma koliko nastojao da izađe iz sopstvene ljušture, bude svestan da se razlikuje od drugih ljudi, da ne bude odani sledbenik nego biće koje promišlja i samostalno donosi odluke. I tu dolazimo do one ključne tačke zbog koje knjiga koja je pred nama ima posebnu vrednost. Onu, koja nadilazi putpisnu priču i koja sada postaje duboko lična i zapanjujuće iskrena.

O čemu je reč? Usred bezuspešnog, drugog po redu u tom danu pokušaja da se uspne uz strme litice brda kako bi posetila drevni hram, sama i daleko od vodiča i grupe sa kojima je pošla, iscrpljena fizičkim naporom i paklenom vrućinom, izložena životnoj opasnosti, a dodatno ometena napadom panike, kada bespomoćno i glasno traži pomoć, ona najpre pati jer shvata da neće doći do hrama. Međutim, pošto odluči da se vrati, pošto, dakle, posluša glas svog tela i vlastitu intuiciju, dobija SMS poruku od sina koji je moli da se čuva i izražava joj svoju ljubav. I u tom trenutku Monika u sebi pronalazi ono što je oduvek nosila — beskrajnu ljubav i privrženost za svog sina, i smisao u tom odnosu, u materinstvu koje je poseban fenomen, fenomen ne slučajno dat samo ženama, i to ne svim. Ovaj trenutak neodoljivo podseća na prosvetljenje u zen pričama: Kao da sam čula reči koje su me podsećale da nisam sama na svom putu, da imam uvek nekoga na koga mogu da se oslonim i da imam uvek nekoga zbog koga moram gore ili dole. I taj neko me voli i čeka me. I ovaj put, po milijarditi put otkada postojim, znam da je Bog ponovo bio uz mene i da me nije ostavio u nevolji.

Putujući gradovima Indije, Monika Maširević doživljava niz situacija koje su ponekad zastrašujuće (kao susret s kobrom i pitonom), ponekad neprijatne (bube u hotelskoj sobi, majmuni koji kradu hranu, nasrtljiva deca, starija dama koja joj krade cveće), ali ona nalazi način da se nasmeje i da svog čitaoca zabavi duhovitim i katkad ironičnim pristupom. Ne plašeći se da otkrije one telesne simptome koji prate glad, premor, fizičko iscrpljivanje, ili one emocije koje prate pojedine događaje poput straha, ljutnje, tuge, ona pomera čitalačku pažnju sa mesta i lokaliteta koje obilazi na lični doživljaj i priču u kojoj pored nje pratimo i druge aktere: Pavela, vođu češke ekspedicije, pasioniranog ljubitelja i vrsnog poznavaoca Indije, Petra, Čeha koji autorku svojim oskudnim znanjem engleskog jezika neprestano uveseljava, kao i druge neimenovane saputnice i saputnike. Tu su, naravno, i ljudi koje sreće u Indiji — bilo da je reč o Indijcima ili onima koji su se u Indiju preselili iz Kanade, Hrvatske i drugih zemalja. Birajući zanimljive detalje koje saopštava svojim poštovanim čitaocima, Monika se zadržava na onome što za njene sugrađane svakako jeste novo, neobično i fascinantno: običaj spaljivanja na lomači kao vid sahranjivanja, boravak u ašramu, u kojem nema struje a mobilni telefon je misaona imenica…

Jednom rečju, Monika Maširević je raspoložena za priču, ne uvek za deskripciju. Sva dinamika brzog smenjivanja događaja, počev od uvodnih scena koje se odigravaju u njenom domu (uzbuđenje zbog putovanja, pripreme i dileme kako saopštiti Njegovom Visočanstvu Mužu odluku da putuje), preko poseta Delhiju, Rišikešu, Hardivaru, Varanasiju, reci Gangi, Vrindavanu, Puškaru i drugim mestima, doprinosi da njene avanture čitamo ne samo kao putopis nego i kao roman.

Dragana V. Todoreskov

© 2020 Monika Maširević | Knjiga „Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji” | Atelje „Maširević” Web design & development Tacit