Monika Maširević

Odlomci iz knjige

Život bez mobilnog telefona

U toku noći isključio mi se mobilni telefon. Baterija se ispraznila. Nisam mnogo čeznula za njim, jer sam ga koristila samo za slanje poruka sinu koji je, uz moje roditelje, najviše brinuo za mene. Pošto sam ga ranije upozorila da neću biti dostupna nekoliko dana zbog nedostatka struje, znao je o čemu se radi i nije bio ophrvan bespotrebnom brigom za svoju majku. Ne znam šta je moje dete pomislilo kada sam mu napisala da nemamo struje u ašramu. Možda je pomislio da je to trenutno stanje, da je u pitanju kvar koji se brzo otklanja, ili da se struja isključuje s vremena na vreme zbog restrikcije. Sigurna sam da nije mislio na trajno nemanje struje kao pravilo življenja.

Ovaj nazovi nedostatak doživljavala sam kao privilegiju. Konačno sam bila isključena i odsečena od celog sveta, presrećna što niko nije mogao da me uznemirava, zove, proverava, ispituje… Uživala sam u svemu što sa sobom nosi stanje nemanja mobilnog telefona u 21. veku. Jedino što nisam mogla znati bilo je tačno vreme. Ne nosim ručni sat godinama. Kada se isključio mobilni, isključilo se i vreme. Šta sad? Svet zbog toga neće stati, zemaljska kugla se i dalje okreće. A ja? Mogu samo da se opustim i nikud ne žurim. Take it easy. Nije bilo previše bitno znati koliko je sati u mestu koje nisam uspela tačno locirati, u državi čije ime nisam znala, na prostoru oko koga je na sve četiri strane sveta bila samo zemlja, gde nije prolazio ni bicikl i gde bi samo ponekad prošla volovska zaprega.

Hodočašće u hram boginje Savitri

Polako sam se pela, isprva betonskim putem, posmatrajući decu koja su se igrala u pesku i svirala frule. Nedaleko od dece bili su šatori; na štrikovima se sušio veš, majke su čučale oko vatre i pekle čapatije, a muškarci hranili kamile. Između dva drveta bili su razvučeni kreveti za spavanje. Zaprežna vozila odmarala su se od prašnjavih drumova radžastanske pustinje. Ulogoreni u trenucima predaha, radžastanski nomadi su živeli svoj uobičajeni život. Gotovo svi muškarci su nosili turbane. Prilazili su turistima i prodavali vodu, svirali žičane instrumente, mahali nam smeškajući se i bodreći nas da istrajemo do vrha. Nogu pred nogu, stepenik po stepenik, hodala sam i mislila samo o tome da stignem, da izdržim, da doživim opet onaj osećaj blaženstva, da preživim još jedan novi zadatak, da makar za trenutak budem bliža Stvoritelju. U jednom trenutku nisam više želela da idem obuvena. Poneo me osećaj poštovanja prema tom putu, prema svemu što nam je na bilo kom putu darovano, i bez dvoumljenja izula sam svoje baletanke, strpala ih u torbu i krenula bosa. Sunce je od ranih jutarnjih sati peklo po svim putevima, pa i po našem, hodočasničkom, zagrevajući svaki kamen. Nežna i osetljiva stopala reagovala su i na toplotu, i na kamenčiće, i na trnje. Ništa mi nije smetalo. Uživala sam u davno zaboravljenom dodiru bosih nogu i zemlje, kamena, bilja.

Zbogom, holy Pushkar Lake

Osetih setu i žarku želju da se stvorim kod njih u Bogadiju, da im potanko ispričam sve dogodovštine, da im pokažem na hiljade fotografija koje sam snimila. Ponesena ovim mislima, svoj mir odlučila sam da pronađem kraj jedne krave koja je ležala na jednom od gatova i posmatrala šta se dešava. Sela sam blizu njenog tela, pomilovala je po glavi, pogledala je u oči i u sebi joj odala svoje poštovanje. Sveta je životinja za sve Indijce, sveta je i za mene. Počešala sam je iza uha, dlanom prevlačeći po njenom telu. Prijala joj je moja pažnja i ona se postepeno priljubljivala uz mene, dok se konačno nije naslonila na moje telo. Osetila sam toplinu njenog trupa, njen dah i povremene poglede onim divnim krupnim kravljim očima. Nastavila sam da je milujem po glavi, a ona me često lizala, te sam osetila grubi kravlji jezik na svojim dlanovima. Sedela sam dugo kraj nje, opuštajući se lagano, ponirući u sebe, u svoje misli. Na trenutke, bila sam u Srbiji, razmišljala o svom sinu, o njegovim ocenama, o tome kako se snalazi s ocem. Sunce me je kupalo i pržilo istovremeno, ali mi je prijala toplota i zraci koji su me grlili. Konačno da i mene neko prigrli, da osetim nečiju blizinu. Da je bar krava mogla da me zagrli!

Recenzije

Tragom Monikinog putopisa

Knjiga Monike Maširević predstavlja zavodljiv osvrt na jedan trenutak životnog puta. Izuzetan kvalitet teksta predstavlja lakoća kojom je pisan — istančan osećaj za smenjivanje humornih sekvenci s onim otrežnjujućim, na momente surovo–realnim, kojima autorka, ne snebivajući se, opisuje poteškoće s kojima se na svom putu susretala. U teškim momentima autorka je bolno realna prvenstveno prema sebi, a time i čitaoca podstiče da se zagleda dublje u samog sebe i da se zapita. Bez obzira koliko voli Indiju i oseća je kao svoju, autorka se ne libi da ukaže i na ono za šta misli da bi moglo biti bolje. Međutim, sagledan u celini, ovaj putopis je topla priča o čoveku na putu kroz predele, ljude i sopstvenu dušu. Iskrenost i preciznost kojima zrači knjiga Monike Maširević preporučuje je čitaocima različitih književnih ukusa.

Ivana Ignjatov Popović

Mesto spoznaje i samospoznaje

I zaista, uverava nas Monikin putopis — onaj ko pita, dobija odgovore, a onaj ko traži, u sebi može pronaći svemir. Naročito je važno da tragalac ume da prepozna i protumači znakove koji mu se ukazuju na putu, da sluša svoj unutrašnji glas i da, ma koliko nastojao da izađe iz sopstvene ljušture, bude svestan da se razlikuje od drugih ljudi, da ne bude odani sledbenik nego biće koje promišlja i samostalno donosi odluke. I tu dolazimo do one ključne tačke zbog koje knjiga koja je pred nama ima posebnu vrednost. Onu, koja nadilazi putopisnu priču i koja sada postaje duboko lična i zapanjujuće iskrena.

Dragana V. Todoreskov

Preživljeno i proživljeno hodočašće

Monika ni u jednom trenutku ne veliča svoju ličnost niti pomišlja da sebi da oreol hodočasnice–svetice visoko uzdignute nad zemaljskim stvarima, već priznaje sebi i nama da je pre svega i još uvek čovek sa svojim malim i velikim mukama i životnim problemima. Slika Indije koju daje, iako subjektivna, ipak nije idealizovana, ona je pre svega šarena, puna kolorita, jakih mirisa i ukusa, i pored sve duhovnosti koju Indija pruža, ta slika je veoma čulna. Iako traži Indiju koja nije od ovoga sveta, ipak očima srednjoevropejke  autorka vidi neke itekako materijalne pojave i detalje i ne izostavlja ono što bi moglo da naruši savršenu sliku Indije. Međutim, za nju je Indija savršena upravo takva kakva jeste: heterogena, neobična, prepuna kontrasta, mistična, topla, šarena…

Karlo Fuderer

© 2020 Monika Maširević | Knjiga „Preživeću: avanture s hodočašća u Indiji” | Atelje „Maširević” Web design & development Tacit